Dogodilo se nemoguće. Koliko smo puta čuli ovu rečenicu? U nauci, politici, kulturi? Da sublimišemo: u filmskoj kulturi?
U romanu „Atlantida“ Borislava Pekića (izdanje ZNANJE ZAGREB, EDICIJA „Hit“, 1989.) u prvom tomu vodi se razgovor između dva lika, Johna Howlanda, profesora na katedri za Antropologiju i njegovog mentora-prijatelja oko njegove, Johnove kandidature, za predsednika SAD-a, to jest ko ima veće, odnosno manje šanse.(Glavni junak je, inače, član Demokratske stranke.) Mentor uverava prijatelja da su mu posle knjige o Salemskim vešticama šanse za „nominaciju“ blago rečeno katastrofalne, kao i... Evo, izdvajam deo tog krucijanog dijaloga, jer će predstava biti jasnija:
“William-Bill Lasky:
— Ja ovde vidim samo jednu očiglednost, Johne. Posle ovakve knjige tvoji izgledi za Kongres nisu veći od izgleda nekog pripadnika Crne (muslimanske) braće.(kurziv i ograda Ž.P.)
John Howland:
— Ja i ne nameravam da se kandidujem. Veštice mi se više dopadaju od naših kongresmena. One su bar bile iskrene. Radile su ono u šta su verovale. Kongresmeni najpre nešto urade, pa tek onda u to poveruju.”
Zamislite! To je bilo sad već daleke 1989, odnosno 1999. kad počinje, a posle, literarnim postupkom skokom vremena , dekade zapravo, prenosi radnja romana. A danas? Da će jednog dana crnac biti predsednik najmoćnije države sveta, pa još i dva puta izabrani, ko bi to i u najcrnjim (belačkim) snovima mogao i da zamisli?! 
Prenesimo se sada u pomenutu filmsku kulturu-sadašnjicu i imenujmo dobitnika najviše Oskara za 2014. To je film „12 godina ropstva“ Stivena Mekvina, „obojenog“ režisera, doduše, ne iz Amerike, nego rođenog Engleza, štaviše Londonjanina. Film je biografija, nesrećna sudbina, zapravo, Solomona Nortapa (u tumačenju izvanrednog Chiwetela Ejiofora) koji je bio ne samo slobodan čovek, već i uzoran porodični čovek, pa se jednom podmuklom zaverom (godina je 1853., građanski rat u Americi još nije počeo), nađe u negvama ... Ovaj film, rađen po knjizi, osvojio još dve prestižne zlatne statuete – John Ridley za najbolji adaptirani scenario i mlada kenijska glumica Lupita Njong za sporednu žensku ulogu. Na dodeli Oskara pravljene su lepe reminiscencije na „crnačke“ teme prikazivanjem odlomaka iz filmova Poljski ljiljani, Pasja Žega, i Ubiti pticu rugalicu - ti filmovi su, kao što je poznato, svojevremeno takođe pokupili Oskare- npr.Sidney Poitier u „Poljskim ljiljanima“. Kičmu druge polovine filma „12 years a slave“ drži sjajni i nominovani– mada ne i nagrađeni - Michael Fassbender za ulogu robovlasnika i evil mastera, zlog gazde. Njegov latentni alkoholizam i konstantni mamurluk drži gledaoca u pažnji do one mere pucanja – ubiti ili zagrliti (izljubiti!) “svoje vlasništvo” (robove), a samo bogatstvo daje mu premoć i nad večito ljubomornom i zavidnom ženom (Sarah Paulson). Pogodili ste – jedna od gazdinih ljubavnica je crnkinja… Tumačite ovo kao sarkazam: “nagrađen” slobodom, poenta je filma. Zapravo, jedna od poenti. Zahvaljujući protestantskom svešteniku-stolaru (Bred Pit) koji je, kao duboko moralan čovek, na molbu Solomona rizikujući i svoj položaj “prijavio” slučaj, te nam je tako dotičnog nesrećnika oslobodio... (Proradilo “čuveno” američko pravosuđe!) Autor ovih redova nema nameru da nabraja sve “belačke” podlosti i predsrasude koji je listom nesrećni Solomon pretrpeo i doživeo – još od serije Aleksa Hejlija “Roots” nisu su se videle odvratnije i mučnije! To je poseban saspens u samom filmu, stvoren da najnormalnijem čoveku od svih nepravdi koje je se sa glavnim likom izgutao stvori gorčinu u grlu… Da, onu specifičnu nemoć. Ovo je režiser radio tendeciozno, ali u potpunosti sam uveren, kao što sam uveren i u selidbu Oskara, da stvarnost i nije mogla biti drugačija. Nadasve, film je pitak. Na mahove, monofon, ali čvrst kao i dvanaestogodišnja želja samog Solomona da se ponovo dokopa slobode.
O pomenutoj selidbi Oskara nekom drugom prilikom.
Živojin Petrović
