у уторак 18. јуна, од 18 часова, у галерији Дома војске организује изложбу „Српска Крајина кроз вијекове“ - тринаест вијекова историје Срба на простору Славоније, Далмације и Хрватске.
Аутор изложбе је Милојко Будимир.
Пратећи текст аутора изложбе:
СРПСКА КРАЈИНА КРОЗ ВИЈЕКОВЕ
ТРИНАЕСТ ВИЈЕКОВА ИСТОРИЈЕ СРБА НА ПРОСТОРУ СЛАВОНИЈЕ, ДАЛМАЦИЈЕ И ХРВАТСКЕ
Након пада Републике Српске Крајине у августу 1995. године дошло је до етничког чишћења са простора на којима су Срби вијековима живјели. О тринаествјековном присуству Срба на тим просторима осим писаних извора свједочи и богата споменичка баштина.
По предању, поред ријеке Крке проповиједао апостол Павле, а овдје је подигнут манастир Светог архангела Михаила. Народно памћење оснивање манастира приписује Јелени, сестри цара Душана, удатој за Младена Шубића – Брибирског (средина XIV вијека). У истом вијеку подигнуте су у Далмацији још двије Неманићке задужбине манастири Крупа и Драговић.
Због српских помјерања према западу у XVI вијеку сједиште Дабро-босанске митрополије премјештено је из Светог Николе у Бањи, у древни простор западних Срба у манастир Рмањ на ријеци Уни, поред Срба.
У манастиру Марчи поред Иванића од 1609. хиротонишу се и добијају титулу вратинских епископа владике Срба у Угарској и Крајини. Кад је овај манастир постао тачка за ширење уније, Срби су га сами порушили.
За подручје око манастира Гомирја вођена је дуга и огорчена имовинска расправа између Срба и грофова Франкопана Тржачких која је завршена 1657. купопродајним уговором. Срби су по томе уговору Франкопанима својим крајишким плаћама исплатили посједе на које су насељени.
Краљ Фердинанд II је 15. новембра 1627. простор Војне крајине ставио под посебну војно-управну област под управом Дворског ратног савјета у Грацу. Крајишници се проглашавају слободним посједницима земље, који су подчињени једино законским краљевима Угарске, који ће им постављати комаданте и управнике. Српској заједници, као политичком тијелу, призната је кнежевска самоуправа. Крајишницима се признаје право отуђивања, залагања и завјештања земље. Ови статути који су утврђивали правни положај Крајишника у Вараждинском генералату примјењивани су и у Карловачком.
Териториј између Задра, Шибеника, Книна и манастира Крупе по државној припадности био је ничија земља. По народу који је ту настањен, то је земља Морлака – Срба. Иако је од почетка XVI в. поставњена као обрамбена линија, Бока Котарска и Далмација се тек током турско-млетачког рата за Крит (Кандију) 1645 – 1669. обликују у војну границу. Тих година Морлаци ће донијети и свој статут који садржи одредбе о њиховој самоуправи у оквиру Млетачке државе. Орган самоуправе је народни збор или сабор. Он је бирао старјешине, доносио нормативне и правноснажне одлуке, али је због буна та самоуправа почетком XVIII в. укинута.
Насељавање у Истри, у којој је владала биједа и болештине, Срби су схватили као казну. У Истри је сачувано само једно православно насеље – Перој.
Од свих простора које су насељавали, Срби су се као народ најтеже одржали на млетачком подручју. Уз све сметње, захваљујући духовном бдијењу Православне цркве, српство се ипак и ту успјело сачувати.
На самом почетку Великог рата између Турске и Аустрије 1683. подигли су се Срби Лике против Турака и потпуно их прогнали са појединих подручја ове регије. Поводом позива Леополда I, упућеног 18. јуна 1690. Србима да се дигну на устанак против Турака, патријарх Арсеније III Чарнојевић сазива у Београду црквено-народни сабор. Сабор признаје Леополда за краља и пристаје на борбу против заједничког непријатеља, али тражи да добију права која су имали у Турској. Цар прихвата српске захтјеве и преко Аустријске дворске канцеларије је издао прву привилегију 21. августа 1690. године. Њоме је српски народ признат као посебна политичка цијелина, јединствена на цијелом простору под влашћу аустријског цара. Носилац српског јединства у Аустроугарској и даље остаје Српска православна црква.
Крајишници током XVIII вијека дижу буне против царских регулација са жељом да сачувају Крајину као оквир који штити њихово национално биће. Успостава цивилне власти због буна Крајишника није успјела у Малој Влашкој, Лици и Крбави, а тек дјеломично ће се успоставити у Банији.
Иако су у XVIII в. доспјели у тешко стање у самој Крајини, а изван ње још у гори статус обесправљених кметова, Срби су се одржали јер су под окриљем Карловачке митрополије сачували своје, културно, политичко и духовно јединство, а преко трговачко-занатског слоја економски значај.
У Плашћанској и Пакрачкој епархији те у Далмацији било је крајем XVIII в. око 265.000 православних Срба. Миром између Француске и Аустрије 1797. престаје постојати Млетачка Република, а Далмација са Венецијом, Истром и Боком постаје аустријска. Од 1805. Далмација је под француском круном. Послије аустријско-француског рата 1809. формиране су илирске провинције у саставу Француске империје. Тада се и Далматинска епархија присаједињује Карловачкој митрополији. Послије повлачења Француске 1815. Аустрија је подржала унијаћење Срба које је проводио далматински епископ Венедикт Краљевић.
Крајина је развојничена 1881. године. Било је идеја о оснивању посебног крајишког сабора, али је на крају одлучено да Крајишници са својим представницима оснаже саборе у Загребу и Сремским Карловцима. Од прве сједнице Далматинског сабора 1861. Срби имају у њему представнике и дјелују кроз клубове Народне и Аутономашке странке. Год. 1880. оснивају Српску народну странку. Увиђајући дволичност у хрватској политици, Срби Далмације предвоћени Никодимом Милашем и Савом Бјелановићем, кроз Српску странку и кроз „Српски глас“ захтјевају искрену сарадњу са Хрватима на темељу чистих односа и утврђивања шта је чије.
Подржавајући став хрватских опозиционих странака да „Хрвати и Срби сачињавају посвуда један народ са два равноправна народна имена“, Срби „Задарском резолуцијом“ прихватају „Ријечку резолуцију“ хрватских странака којом се тражи интеграција Далмације и Хрватске. Заједнички проглас Хрватско-српске коалиције објављен је 11. децембра 1905. године. Основни мотив су му: пуна слобода народа, начело народног самоодређења и равноправност свих народа, а на основи уставне слободе, општег права гласа и равноправности Хрвата и Срба.
Одредивши на самом почетку Првог свјетског рата југословенски програм за циљ, Српска влада и Југословенски одбор кога су махом чинили Хрвати, а који је основан 30. априла 1915. у Паризу, донијели су на Крфу 27. јула 1917. Декларацију којом је одређено да се будућа држава зове Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Одређено је, такоше да буде уставна, демократска и парламентарна монархија у којој ће бити равноправна сва три народа, њихови амблеми, писма и вјере. Распадом аустро-угарске власти након пробоја Солунског фронта, на јужнословенском дијелу Монархије стварају се народна вијећа, а мећу њима и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, а који представљају новонасталу државу. Они ће тражити од Србије и савезника да се уједине са њом и Црном Гором. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца проглашено је 1. децембра 1918. године.
Видовдански устав из 1921. дефинисао је Краљевину СХС као парламентарну монархију и подијелио је на области. Доношење овог устава код Хрвата изазвало је ревизионизам и отварање хрватског питања. У исто вријеме комунисти су заступали тезу о потреби рушења Краљевине и о различитости југославенских народа. Њихова теза је била да је српски народ према другима угњетачки и хегемонистички. Краљевина СХС је 3. октобра 1929. преименована у Краљевину Југославију. Дотадашња подјела на области се укида, а успостављају се бановине.
Споразумом Цветковић – Мачек августа 1939. створена је Бановина Хрватска. Опсег бановине није био до краја дефинисан, а до краја није био доведен ни поступак легализације јер никада није потврђена од надлежног Народног представништва. Српски културни клуб је српским и осталим федералистима претпоставио заокружење српских земаља у Југославији или ван ње. Тада настаје идеја о издвајању Крајине. Основано је и друштво „Крајина“, које је имало за циљ стварање истоимене покрајине, а легализовано је у банској управи у Загребу 16. фебруара 1939. године
На дан уласка Нијемаца у Загреб, 10. априла 1941, прије него ли је Југославија капитулирала, проглашена је Независна Држава Хрватска. Мачек је предао власт Анти Павелићу. Срби су стављени ван закона и почео је невиђен терор и затирање свега српског. Независна Држава Хрватска је од 1941 – 1945. убила на изузетно окрутан начин преко милион Срба.
Српски народ је на подручју Југославије био носилац отпора окупатору и квинслишким режимима кроз два покрета: четнички покрет Југословенске војске у отаџбини и партизански комунистички покрет. Ова два покрета су имала различиту идеолошку подлогу, циљеве, гледање на уређење ослобођене отаџбине, па и различиту тактику отпора. Ове разлике довеле су их до отвореног оружаног сукоба. Иако је четничко-ројалистички правац потиснут са историјске позорнице, остаће запамћена заслуга појединих четничких комаданата попут Момчила Ђујића у заштити српског народа од хрватског погрома.
У рату започето институционисање федералистичког и републиканског уређења будуће Југославије завршиће доношењем првог устава Федеративне Народне Републике Југославије 31. јануара 1946. године. Њиме су одређене републике, али никада нису правно регулисане њихове границе. Начин на који су комунисти одређивали границе показује случај Вуковара. Комунисти су га, уз Барању, прикључили Хрватској иако јој никада није припадао.
Послије стишавања Маспок-а (1971.) пригушена је једина преостала српска национална институција у Хрватској „Просвјета“, а у Југославији су успостављени (Уставом из 1974.) конфедерални односи. На све агресивнији хрватски шовинизам српски народ је 1989. одговорио оснивањем Српског културног друшзва „Зора“ у Кистањама код Книна и збијањем редова око националних симбола и митова. Хрватска власт је одговорила хапшењем.
Нуклеус око кога ће српски народ у Хрватској артикулисати свој политички програм понудила је Српска демократска странка. Странка је основана 17. фебруара 1990. у Книну, а за предсједника је изабран академик Јован Рашковић. И личност лидера доприњела је да се карактер Странке потисне и да она постане покрет Срба, нарочито након изборне побједе ХДЗ-а маја 1990. године. Договор комуниста и клеро-националиста те опробани правашки метод изазивања и кориштења агресивних страсти улице у политичке сврхе донио је ХДЗ-у изборну побиједу.
Српски сабор у Србу 25. јула 1990. доноси Декларацију о аутономији Срба у Хрватској и одлуку о плебисциту којим ће цјелокупни српски народ са подручја авнојевске Хрватске потврдити или одбити аутономију. Покушај хрватске полиције да силом спријечи плебисцит и српски отпор 17. августа 1990. био је почетак оружане борбе Срба за опстанак, на својим етничким просторима. Августовски плебисцит потврдио је вољу Срба за аутономију.
Хрватски сабор је 25. децембра 1990. усвајајући Устав Републике Хрватске одузео Србима суверенитет и прогласио Хрватску националном државом хрватског народа. На одлуку Хрватске од 21. фебруара 1991. да у њој не важе савезни, југословенски закони, општине Српске Аутономне Области Крајине донијеле су одлуку о издвајању из Републике Хрватске.
Уставотворна скупштина је у Книну 19. децембра 1991. усвојила Устав и прогласила Републику Српску Крајину. РСК као држава, створена је у сложеним условима разбијања СФРЈ, сецесије Хрватске и непосредног угрожавања националних права и егзистенцијалних интереса српскога народа.
Срби као суверен народ на простору авнојевске Хрватске имали су своје историјско утемељење у Војној Крајини, у којој су вјековима имали национална, вјерска, политичка и друга права. Изложена аргументација недвојбено указује да Срби на простору Крајине нису могли бити агресори јер је то територија на којој су живјели као аутохтон, суверен и конститутиван народ са дугом историјском традицијом. Богата споменичка баштина то недвојбено потврђује.
Нажалост, међународна заједница са Ватиканом и САД на челу пружили су подршку Хрватској у рату против Крајине. Интереси моћних били су јачи од чињеница које су указивале супротно. Срби су на властитој земљи проглашени за агресоре и терористе и без обзира што је РСК била под заштитом Уједињених народа током 1995. услиједиле су завршнае операције “Бљесак” и “Олуја” у којима је убијено око 2.500 Срба, а прогнано више од 250.000. На тај начин укупан број Срба на територији данашње Републике Хрватске, у односу на њихов број од 1990, смањио се за више од двије трећине.
* * *
Прогоном Срба са простора данашње Републике Хрватске дошло је и до систематског уништавања споменичке баштине, како би се уклонили трагови њиховог миленијског присуства на тим подручјима. Та духовна баштина није пописана нити довољно законом заштићена. Ако се овом дода недовољна брига институција културе у Хрватској које се баве том проблематиком, може се закључити у каквом се стању данас налази. Све ово упућује на закључак да Република Србија питање српске духовне баштине у Хрватској мора узети у озбиљно државно разматрање, јер ће се тај проблем појавити и у свим будућим дипломатским преговорима. Српска духовна баштина, без обзира у којој се држави налази, припада цјелини националне културе. Законом је предвиђено да се држава стара о чувању непокретних и покретних добара од посебног значаја за историју и културу Србије, а то значи и онима која се налазе изван њених граница, наравно у складу са међународним, универзалним и билатералним, уговорима.
Иако је прошло више од двије деценије, још увијек не постоје тачни и комплетни подаци шта је све изгубљено, много од тога и заувијек. Рушење црквених и других објеката Српске православне цркве није престало с изгоном Срба, посебно из Хрватске. Овим се желе уништити аутентична свједочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације.
Осим непокретних споменика страдало је и покретно културно благо. Поред драгоцјених литургијских предмета уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дјела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX вијека. О томе је најпотпуније својевремено проговорио тадашњи управник Музеја СПЦ, др Слободан Милеуснић у књизи Духовни геноцид, у којој се налазе детаљни подаци о уништавању православних храмова у бившим југославенским републикама, прије свега у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Да би се скренула пажња јавности на страдање споменика културе, при Удружењу Срба из Хрватске у Београду формиран је Одбор за културно наслијеђе. Одбор је, у сарадњи са Српским културним друштвом „Зора“ Книн-Београд, покренуо низ активности да би се спријечило скрнављење, потирање и непримјерно одржавање духовног наслијеђа, као и других споменика културе.
Формирана је и мјешовита комисија Министарства културе Србије и Министарства културе Хрватске за враћање културног блага које је за вријеме протеклог рата донешено у Србију. Основни проблем представља нерегистрована споменичка баштина српске провенијенције у Хрватској која је током рата или касније на волшебан начин нестала. Зато се намеће приоритетан задатак да се изврши евиденција и регистрација непокретне и покретне културне грађе на подручју Републике Хрватске.
Споменичка баштина пружа суштинске материјалне доказе о Србима, њиховом броју, вјери и духовности, њиховом животу и стваралаштву кроз историју. Намјера нам је да се и преко ове изложбе јавност у Србији и Републици Српској, као и међународна заједница, упозна са тринаестовјековним трајањем Срба на овим просторима. Споменичка баштина свједочи да су Срби аутохтон народ и да је њихова улога на овим просторима увијек била значајна.
Милојко Будимир, музејски савјетник у пензији
У Београду, око Спасовдана 2024. године