Sinoć je pred nekoliko desetina poštovalaca dela Danila Kiša prikazan dokumentarni film "Danilo Kiš: Uspomene, sećanja". Scenario i režiju potpisuje Dragomir Zupanc.
Osvrt na film
Dokumentarni film o Danilu Kišu scenariste i režisera Dragomira Zupanca „Uspomene, sećanja“, uspešno sažima sve glavne karakteristike Kiša i kao pisca i kao čoveka. U ovom jednosatnom ostvarenju prisutni su gotovo svi značajni životni i književni stavovi jednog od naših najpoznatijih književnika - uz odličan izbor glumca koji tumači Kišove tekstove (Miki Manojlović). (U ovom slučaju umesno je primetiti čak i fizičku sličnost između autora i glumca, koja, očigledno, nije birana slučajno.) U filmu koji obuhvata period od dalekih pedesetih godina prošlog veka, pa sve do smrti pisca (1989. godina), obuhvaćena je praktično sva ambivalentnost Danila Kiša koju je gajio u odnosu na sopstvenu umetnost, najpre, pa na ljude, a posebno na sve društvene sisteme – Razoračan sam..., replika koja je data na samom početku filma kao da pokušava, a zapravo i uspeva, da oslika to pomenuto stanje... Ništa nije postojano, osim velike iluzuje stvaralaštva, tu se nijedna energija ne gubi... Dobro je znao Kiš, dajući i omaž Andrićevom mišljenju po tom pitanju, da je umetnost zapravo mimezis, podražavanje stvarnosti, a ne prava stvarnost. On je, pridruživši se ruskim formalistima, svu svoju umetničnku prizmu i stvaralaštvo postavio kroz reč онеобикнование, oneobičenje. To, u senkvencama u filmu, nalik nekom izlomljenom intervjuu, direktno potvrđuje i sam Kiš. Autor ovog kratkog metra je primenio, po meni, zanimljiv način „upadanja“ glavnog lika u kadar – Kišovi komentari kao da zaokružuju gotovo sve ono što o njemu govore drugi – pred gledaocima prolaze scene u kojima su Mirko Kovač, Filip David, ali i oni koji pišu na jeziku manjina, poput Đerđa Konrada i Laslo Vegela, pa, na kraju, i strani autori impresionirani Kišovim delom - Peter Esterhazi npr., koji je u oduševljenju piscem čak i „pozajmio“ , uz dozvolu autora, naravno, jednu Kišovu priču iz čuvene Enciklopedija mrtvih. Reč je o priči Slavno je za otadžbinu mreti.
Kiš je sad već postao kanon, iako je te kategorizacije prezirao. Film se završava kadrovima sa sahrane velikog pisca. Na kraju ove ilustracije, da se poslužimo upravo rečima Danila Kiša iz pomenute knjige. One glase: Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.
Živojin Petrović