Na smotri je nastupilo oko 60 - ak učenika osnovnih i srednjih škola opštine Vršac.
Prema odluci žirija na zonsko takmičenje, koje će biti održano 31.marta 2017.godine u Kovinu, plasirali su se sledeći učenici:

NIŽI RAZREDI OSNOVNIH ŠKOLA
- Sara Djan, OŠ „Olga Petrov Radišić“ , Vršac, II razred, „Cântec “,
George Coşbuc ( na rumunskom jeziku ) ;

- Mladjana Klarić, OŠ „Branko Radičević“ Uljma, III razred, „Na slovo B“, Dušan Radović;

- Djordje Rajić, OŠ„Olga Petrov Radišić“ Vršac, III razred, „Plavi zec“, Dušan Radović;

- Mina Vranješ, OŠ „Branko Radičević “ Veloko Središte, IV razred, „Podigni na nebo oči “, Desanka Maksimović ,

- Andrej Bilić, OŠ „Jovan Sterija Popović “ Vršac, IV razred, „Sanjarenje“, Nedeljko Popadić;

VIŠI RAZREDI OSNOVNIH ŠKOLA
- Teodora Rudinac, OŠ „Paja Jovanović “ Vršac, V razred, „Krov sveta“, Miroslav Antić;

- Višnja Radivojev, OŠ „Vuk Karadžić“ Vršac, V razred, „Drhtava pesma“, Miroslav Antić;

- Marija Dragičević, OŠ „Vuk Karadžić“ Vršac, V razred, „Vetar.“, Ivan V. Lalić;

- Nađa Čikara, OŠ „Jovan Sterija Popović“ Vršac, VIII razred, „Rekvijum za palog andjela“, Marija Šimoković;

- Natalija Damjanić, OŠ „Mladost“ Vršac, VIII razred, „Običnim rečima rečeno“, Biljana Stanojević;

SREDNJE ŠKOLE
- Vuk Popadić, Hemijsko medicinska škola Vršac, I razred, „Ostajte ovdje“ Aleksa Šantić;

- Anja Gavrilović, Poljoprivredna škola Vršac, II razred, „Besna pesma“, Dragana Konstantinović ;

- Maja Vidaković, Hemijsko medicinska škola Vršac, III razred, „Ožiljak“, Desanka Maksimović;

Već će jubilarna 10 godina mog predanog i vernog službovanja u ovoj kulturnoj kući. Za ovih deset godina moja je duša ožalila sve i jedan mladalački ideal kome je u zelenim godinama maglila pogled na Svet. Tokom tih, kao prosanjanih, 10 godina pored sagorevanja idealne tvari koja tvori mlad duh, pokušao je sistem od mene načiniti i odvratnog društvenog parazita. No, nije! To je moja prva i jedina pobeda za ovih, gotovo, 10 godina rada u kulturnoj kući.

Bilo je još dobijenih bitaka, samo su pomaci nastali nakon njih ostali nevidljivi mom oku smrtnika. Svela bih sada tih 10 godina u 2 minuta koliko mi je potrebno da svakog jutra od Sterijine 145 dopešačim do Sterijine 62, gotovo da zvuči kao onaj planetarni hit „Kuća-poso...“. Tokom tih 2 minuta moje se intimno sve buni protiv nastupajućeg dana. Prelazim ovu razdaljinu hitro poput japanca i u mimoletu hvatam prizore koji govore u prilog besmislu onoga čemu ću se uskoro posvetiti. Automobil parkiran preko pešačkog prelaza, tinejdžeri iz obližnje škole koji nisu na času već u me`ani preko puta iste, vozači koji uporno ne žele da stanu pešacima jer koncern lupa recke onima koji kasne, ostaci srednedeljnog bančenja po gradu... Sve skupa jedna neuklopiva slika u ono što ja kanim raditi za 2 minuta - učiniti to beznačajno parčence zemlje pogodnim za „uzgoj kultura“. Konačno stižem do svog radno-kreativno-konteplativnog prostora, uključujem sokoćalo x 2 (svoje i Danielino) trčim da skuvam prvu i jedinu kafu koju ću popiti na radnom mestu i „vožnja počinje“. Ah, da! Mesindžer! Obavezno sredstvo komunikacije na mom radnom mestu. Najbrže i najdelotvornije. Preko njega se mrežom do uposlenika šire radni zadaci brzinom svetlosti. Ako je ponedeljak videćemo GA uživo. Brzo ćemo se dogovoriti o radnoj nedelji, ZAPISNIK je svedok tome, i još brže otrčati natrag u svoje lepo uređene radno-kreativno-kontemplativne prostore. Krećemo sa tabelama za najave, stižu sa svih strana, već mehanički sejvujem sve u isti folder iz koga ih dalje izvozim za različite potrebe. Sajt! Sve što imaš gurni tamo gde će Svet da vidi, inače kao da se nije ni dogodilo. Plakat! E sad nastupa kondicioni trening za koji Vas molim da ga ne omalovažavate. Za koliko vremena vi maženi i paženi kreativci možete da izbacite plakat bez da posedujete i jedan pis materijala za njega? Ha!? Ja za 15! (Nadam se da ovo ne čita ko ne treba.) Potom brzo, u priručnoj štampariji, ista ta ideja ovaploćuje se u pravi pravcati plakat! A za koliko minuta vi razmaženi dizijaneri možete fino iseći i obraditi 15 plakata? Ja za 5! Tada na scenu nastupaju distributeri! Za koliko vi kuriri možete razdeliti 15 plakata i 100 pozivnica? Ovi naši za pola radnog vremena. Dok sve ovo ide svojim urednim, jasno i precizno isplaniranim tokom na drugoj strani teška propagandna mašinerija dosađuje sluđenim korisnicima Interneta na sve moguće načine. Zamislite da vam u kuću kolporteri navaljuju kroz prozore, vrata, dimnjake, ključaonice... E nešto slično se događa kada uposlenici zaduženi za marketing navale na potencijalne žrtve kuće kulture. Mislite da se možete odbraniti? Razmislite dva puta pre no što to glasno izgovorite! Onda negde oko po sata pred kraj radnog dana svi nestanu da bi se vratili popodne. Bude tu rasprave uvek oko termina. Da li je draaaga publika blagonaklona ka ovom ili onom terminu i iz kojih to razloga jeste oli nije. Na kraju u mojoj glavi nastane totalna pometnja oko satnice te često pogrešim datum koji treba da stavim na plakat ili najavu (Sreća pa me do sada još nisu kaznili.)

Aaaaaa onda, onda se svi mi elementi iz kuće kulture naređamo na ulazu našeg ZDANJA i kako to dolikuje domaćinima klimoglavom uz blagonaklon pozdravljamo mušterije/goste/kultkozumente. Ima dana/večeri kada nam se osmeh iskreno, poput žvake širi licem, ima i onih kada ga s mukom natežemo, jer Vi, cenjena publiko, ne pristižete niti iz jednog pravca od dva očekivana. No, jedan kulturni pregalnik uvek mora biti spreman na ovakvu eventualiju. Stoga je posao za nas uvek radost, bilo vas jedan, stotinu ili nijedan. Na scenu stupa moje drugo omiljeno sredstvo za rad. Ono koje neumorno beleži vaše malodušne ili pak oduševljene izraze. Beleži koliko vas je ili uz pomoć magije čini da vas je sasvim dovoljno - dragi moj verni Kenonac - nek je srećan dan kada mi ga se kupilo! U to  se, uz još par, samo nama poznatih trikova, ispobaci to kulturtkivo pred Vas. O Vašim reakcijama neću, jerbo smo mi profesionalci i trenirani smo da to nikako ne primećujemo. Kada se sve završi, pogasimo svetla, ostane samo ono čkiljavo na ulici, pa se rastanemo od naše druge kuće - kuće kulture. Dugo, predugo bi bilo pričati o svim finesama ovog NE-posla, o tome kako se dovode ovi i oni koji nikako u kuću ne žele, pa kako onda mora da rade štap i šargarepa. Sve u svemu, tokom ovih desetak godina nešto se strukturalno u meni promenilo. Nestalo je elastičnosti i gipkosti sa kojom su se uglovi percepcije na jednu te istu stvar menjali. Sada postoji samo jedan ugao, pomalo mrtav, iz koga se slika ne nazire do kraja. Ne znam kada se ta promena tačno dogodila i kako je moguće da se tokom 2 minuta promeni nečija molekularna struktura?

Samo znam da ćete, ako pročitate ovaj tekst, morati da zastanete pre no što vam niz usne poteče ona čuvena „DRUŠTVENI PARAZITI“.

ZATO ŠTO NE MOŽEMO SVI BITI VENECIJA...

Često slušamo o kulturnom turizmu kao jednom posebnom obliku turizma, veoma bitnom segmentu turističke ponude, a koliko zaista znamo o njemu i koliko smo uključeni u pozicioniranje našeg grada, zemlje, na regionalnoj, svetskoj kulturnoj mapi?
Kultura sama po sebi oduvek je interesantna i intrigantna, ali treba oživeti i aktivirati njene potencijale u što većoj meri. Turizam može savršeno da posluži kao sredstvo kulturne razmene, pa tako i naše lokalne vrednosti, upravo zahvaljujući njemu, mogu postati interesantne i dostupne turistima. Na taj način naše mesto se obogaćuje kulturnim sadržajima i dobija na atraktivnosti. Nije tajna da se većina turista koji putuju na novu destinaciju koristi upravo iskustvima drugih i zbog toga raste odgovornost svih nas u kreiranju turističkog doživljaja.

Kao uspešan primer savršenog spoja kulture i turizma mogla bi da se izdvoji Venecija koju mnogi nazivaju gradom – muzejom i smatraju jednom od kulturnih prestonica sveta. Među njenim nadimcima izdvajaju se i “Serenisima”, “Kraljica Jadrana”, “Nevesta mora”, “Grad mostova”, “Grad vode”. Kroz vekove, divili su joj se, u njoj provodili dane i noći, opisivali je i doživljavali na sebi svojstven način mnogi umetnici i intelektualci, pesnici i filozofi i retko koga je ostavljala ravnodušnim.

Julije II je davno rekao: “Veneciju bi trebalo stvoriti, ukoliko već ne bi postojala”. Petrarka je napisao da je Venecija bogata zlatom, ali još bogatija slavom. Čarls Dikens je mislio da stvarnost Venecije prevazilazi i maštu najburnijih snova. Gete je govorio da se Venecija ne može porediti ni sa jednim drugim gradom.
Svojom muzikom su je oživeli Gabrijelini, Tartini, Galupi, Albinoni. Ovde su nastala remek-dela Tomasa Mana i Alesandra Manconija.

Venecija je grad romantike, pa tako legenda kaže da je čuveni “Most uzdaha” dobio ime po uzdasima zaljubljenih koji bi se na tom mestu poljubili u toku zalaska sunca. Lord Bajron popularizovao je drugačiju i nažalost istinitu priču po kojoj su mnogi zatvorenici teško uzdisali prelazeći preko ovog mosta ka zatvoru smeštenom u Duždevoj palati, videći pri tome poslednji put život na slobodi. Slavni zavodnik Đakomo Kazanova jedan je od retkih koji je uspeo da pobegne iz pomenutog zatvora. Zidove Duždeve palate, posle crkve Svetog Marka, najpoznatije građevine Venecije i danas krase platna Veroneza, Belinija, Ticijana i Tintoreta. “Most uzdaha” bio je inspiracija slikarima Gvardiju i Kanaletu, kao i Šekspiru čija se radnja "Mletačkog trgovca" odvija upravo na njemu. Nezaobilazne znamenitosti su i galerija Akademije, najveća i po mnogima najveličanstvenija zbirka umetnosti u Veneciji, zatim Muzej Korer sa Nacionalnim arheološkim muzejem, Arsenal, crkve Santa Marija dela Salute, Santa Marija Glorioza dei Frari, San Đovani e Paolo, Santa Marija dei Mirakoli, San Frančesko, San Vidal i San Roko.

Vožnjom gondolom kanalom Grande, uz prijatne zvuke arije, sklapa se mozaik od hiljadu lepih slika u našim mislima, a Venecija kroz njih večno živi i ostaje usečena dugo u sećanje. O ovakvom kulturnom divu teško je govoriti u par rečenica, a još je teže nabrojati sve lepote jer Venecija iza svojih gotičkih, renesansnih i baroknih fasada krije mnoge priče i zanimljivosti.

No, da mi pređemo Jadransko more i da ono sto smo naučili na kratkom putu kroz Veneciju primenimo ovde. Naravno, ima onih koji će reći da je poređenje sa Venecijom apsurdno i da su njene priče neponovljive, ali svako od nas ima svoje priče, a turizam jeste između ostalog i lepo prezentovana priča. Suština nije preslikavati druge, nego učiti na njihovim iskustvima, kako dobrim tako i lošim, kako bismo plasirali svoj sopstveni kulturno-turistički proizvod na što kvalitetniji način. Pre svega, ono što je neophodno jeste povećanje svesti o kulturnoj baštini. Krenimo joj u susret i otkrijmo šta nam nudi! Možda budemo i više nego iznenađeni.

Kulturni centar Vršac vam predstavlja programe do kraja  2012. godine. O svim eventualnim izmenama i dopunama programa možete se informisati putem našeg sajta. :-)

PROGRAM DO KRAJA 2012.