Radovi će biti izloženi do 12. aprila.

Biografija
Rodjen je 1968. godine u Beogradu. Diplomirao je na fakultetu Primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu 1998. godine u klasi profesora Rastka Ćirića. Član je slikarsko - grafičke sekcije ULUPUDS-a od 2000. godine. Ima status samostalnog umetnika. Živi i radi u Beogradu.

Samostalne izložbe
- 1995. god. Muzej grada - kuća Krsmanović, Beograd
- 1995. god. Muzej Vojvodine, Novi Sad
- 1996. god. Galerija Santa Marija, Budva
- 2000. god. Ruski dom, Beograd
- 2000. god. Jugoslovenski kulturni centar, Pariz
- 2001. god. Jugoslovenski kulturni centar, Pariz
- 2007. god. Kulturni centar, Raška
- 2008. god. Galerija - QUCERA, Beograd
- 2008. god. Velika Galerija Doma vojske, Beograd
- 2010. god. Galerija „Singidunum“, Beograd
- 2010. god. Likovni salon Doma kulture Čačak
- 2010. god. Galerija KC „Laza Kostić“, Sombor
- 2011. god. Likovna galerija KC, Vrbas
- 2014. god. Galerija RTS-a
Učestvovao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Tokom 2001. i 2005. godine, boravio je na višemesečnim stručnim usavršavanjima u Francuskoj.

Nagrade i priznanja
Dobitnik je više nagrada i priznanja, između ostalih:
- Godišnja nagrada ULUPUDS-a 2007. i 2010 godine,
- Prva nagrada „Mali format“ 2008. godine.
- Paleta „Đura Jakšić“, Požarevac 2013. godine.

o slikarstvu Nebojše Đuranovića
TRADICIONALISTA NOVOG KOVA, Nikola Kusovac, istoričar umetnosti
Prema svemu što je dosada kao slikar uradio Nebojša ĐURANOVIĆ (1968), a posebno prema delima što ih ja za ovu priliku odabrao, da se sa njima predstavi, nameće se nekoliko važnih zaključaka. Pre svega, očito je da se on kao umetnik formirao na tekovinama trediconalnih i minulom prksom proverenih likovnih vrednosti. Što znači da nije sklon eksperimentisanju, da ne robuje zahtevima da se mora biti nov i drugačiji, da od svog ateljea nije napravio loboratoriju u kojoj bi, ne pitajući za cenu, krenuo u neistražene prostore duha i materije. Naprotiv, predstavlja se i svakim urađenim delom dokazuje kao ličnost koja nepokolebljivo veruje u onu stvaralačku postojanost koja se temelji na davno osvojenom i usvojenom pravu umetnika i umetnosti da se ne odriču sopstvenog nasleđa. Tačnije, on se ne ustručava niti libi da mu to nasleđe, bez obzira na prostor i vreme gde je i kada nastalo ili kome pripada, posluži kao čvrst oslonac, temelj daljoj stvaralačkoj dogradnji. On računa, naprosto, da se može lakše i jednostavnije dopreti do onih kojima se obraća ako govori njima razumljivim jezikom. Utoliko pre i lakše pošto se njegova likovna sintaksa zasnova na već usvojenim zakonima i dugom praksom brušenim rešenjima.
Dakle, pošto se opredelio za onu vrstu stvaralaštva koje u stvari podrazumeva realan odnos prema prirodi, u prvom redu prema figuri i figurativnom, Đuranović je razumno zaključio da put ka postavljenom cilju vodi preko neprestanog usavršavanja osnovnih i samim tim nezaobilazno važnih elemenata crtanja i slikanja, kao uslova bez kojeg se ne može dalje. Zbog toga je njegov stvaralački postupak, bez obzira da li obrađuje složene figuralne kompozicije ili prikazuje pojedinačne i katkad i portretski shvećene likove (na primer samo jedan predmet, jednu jabuku u prostoru ili tek jedan detalj kao analitičku razradu neke već date celine), od samih početaka predstavljao poligon na kojem je neprestano usavršavao neophodna izražajna crtačka i slikarska sredstva. A, da upravo tako postupa i sada svedoči činjenica da između njegovih umetničkih prvenaca i svega što je potom nastalo i što upravo nastaje nema korenitih promena ili suštinskih razlika. Tačnije, crtež je sve bliže zanatskoj besprekornosti, rukopis, odnosno rad četkicom, sve sigurniji, potpuno pod racionalnom konrolom i u službi sve ubedljivijeg predstavljanja materije, bilo da to postiže snažnim gestom ili, pak, strpljivim nanošenjem pikturalno zasićenih bojenih harmonija.
Sasvim ravnodušan prema izazovima nove umetničke prakse i svemu što donose poetike proširenih medija, tako čvrsto oslonjene na importovani mondijalistički estetički diktat boraca „druge umetnosti“, onih što sumnjičavo vrte glavom pri pomenu reči lepo, Đuranović uporno i nepokolebljivo ostaje na braniku klasičnih likovnih vrednosti utemeljenih na idealu lepote kao večnog cilja. Tako se on dokazuje kao slikar plemenitog kova, koji ne trpi niti prihvata bilo kakva umetnička stremljenja čija bi se suština nalazila izvan bića same slike i njenih tradicionalnih vrednosti.
Nepokolebljivo uveren da je od početka krenuo pravim putem, Nebojša Đuranović se nije osvrtao na to da li će nadobudni kritičari i isključivi teoretičari umetnosti, ljuti zagovornici antiestetizma i tzv. neoavangarde, tvrditi i utvrditi sa je njegovo slikarstvo anahrono, da je on nepopravljivi tradicionalista, štaviše umetnik koji ne skriva svoje uzore. On dobro zna, u to je siguran, da se samo uz meru strpljivo brušenog i porefinjenog ukusa, jednako podređenog zahtevima lepih veština kao i pažljivo biranih ikonografskih rešenja, može stići do postavljenog cilja. Stoga mu ne pada na pamet da svoj pogled usmeri prema bilo kome i bilo čemu što nije oličenje mladosti, jedrine, zdravlja i, ukratko, nepatvorene lepote. Staro, bolesno i ružno mu se gade, pa bez obzira što je poetika ružnog već poduže u modi on drži da je lepo lepo, kako to inače svedoči neponovlji dokoličar iz Herceg Novog, iskusni slikar Vojo Stanić. Odnosno, on je duboko svestan Ingardenovog upozorenja da umetnost ne bi terbalo tražiti izvan njenih granica.
Tako, u svojoj potrazi za lepotom, Đuranović svesno, gotovo demnostrativno, prkosi apologetama radikalnog postmodernizma i njihovim uverenjima da se umetnost oslobodila svekolikog istorijskog nasleđa. U tom pogledu dovoljno je u njegovom radu prepoznati neskriveno oduševljenje delima velikih majstora kičice, u prvom redu iskustvima slikara prerafaelita, zatim Klimta, Šilea, Knopfa ili klasika poput Vermera i Engra. Neodoljiva privlačnost mladosti i jedrina njihovih tela, retko muških a često vitkih i erotski putenih ženskih aktova, koje tako rado i sa toliko ljubavi obrađuje u svim pozama, posebno onim koji mu pružaju priliku da kroz najsloženija skraćenja efektno demonstira svoju crtačku veštinu, prestavljaju u ovom času njegov isključiv ikonografski motiv. Razlozi za to su očigledni, jer na taj način, takvim izborom željenog motiva, on jednostavno stavlja u pokret stvarački mehanizam kojim ovaploćuje sopstevne umetničke ciljeve berezervno usmerene ka idealu lepote. Tako Đuranović skladnim preplitanjem čisto likovnih sa mimetičim i narativnim elementima gradi jedno osobeno slikarstvo čije se vrednosti temelje na tačnom i gipkom crtežu, sigurnom i disciplinovanom radu četkicom, majstorskim skraćivanjima i superiornom poznavanju anatomije, upečatljivoj i efektnoj materijalizaciji, na dobrom rešavanju prostora i uravnoteženoj kompoziciji. U njegovom slikarskom postupku nema ničeg provokativnog, a još manje rušilačkog i destruktivnog.
U stvari, Nebojša Đuranović je izraziti nostalgičar, slikar koji traga za onim tananim vibracijama ustreptalih osećanja koja se javljaju pred čulnom lepotom mladosti ali i pred stvaralaštvom velikih majstora, pred neodoljivim čarima njihovih ostvarenja što tvore jezgro vrednosti svekolike svetke umetničke baštine. Ukratko on se javlja, pokazuje i delom dokazuje kao tradicionalista novog kova, istančanog ukusa i modernog senzibileteta.