Kulturni centar Vršac na drugoj ovogodišnjoj izložbi, ovoga puta, predstavlja publici već dobro poznatog autora Gorana Jurešu.

"Danas se slikarstvo i ’slikarstvo’ mogu realizovani, praktično, neograničenim sredstvima i u mnogobrojnim medijima. (Razlika između slikarstva i ’slikarstva’ je u tome što prvo odgovara opštoj kreativnoj slici vremena, a ono drugo samo manje-više oponaša savremenu umetnost te je stoga dovedena u pitanje njena vrednost). Ono je, istovremeno, u tematskom polju takođe neograničeno, čak nepregledno i pogodno da se sve što može biti njegova tema ili sadržaj plastičkim jezikom iskažu u ravnini platna, ili na površini papira ako se radi o crtežu ili kolažu. U tom aktuelnom jezičkom kovitlacu beskonačnih autorskih poetika očigledno je da svaki umetnik gradi vlastitu, individualnu poziciju kojom definiše one imaginarne ili stvarne, intelektulane ili iracionalne, psihološke ili vizionarske itd. fenomene koji ga zanimaju i za koje ima potrebu da ih prenese u vizuelno polje svoga dela. I ta je želja umetnika jedino presudna da bi se neki rad kreirao, da se gledaocu prenese osećanje koje ga zaokupljuje, da se objavi njegova unutrašnja potreba da, u ovom slučaju, vizuelnim stvaralaštvom pripoveda neku temu koja može biti istorijska, aktuelna, izmišljena ili stvarna.U slučaju slikarstva Gorana Jureše, tačnije u njegovom recentnom ciklusu ’Put čokolade’ u potpunosti se o tome radi. Početkom prethodne decenije o njegovim slikarskim počecima zapisali smo kako je polazište njegovih kolorističkih i ekspresivnih slika u predmetnom svetu. Ali ne onog koji je uobičajeno oko nas, prepoznatljivog po svojim formama i načinima upotrebe, već onog koji je pretrpeo određene promene koje su narušile njegov prepoznatljiv oblik tako da je on postao nefunkcionalan. Na takvoj plastičkoj osnovi Jureša nastavlja da stvara, a današnji ciklus slika (ali i crteža i kolaža koje istovremeno radi) nastoji da i koloristički i po formama defunkcionalizuje oblik svodeći ga tek na elemetarni vizuelni podatak koji deluje na percepciju posmatrača primoravajući ga da se uključi u igru sastavljanja sadržaja, izgradnju naracije koju je autor tek naznačio i tek po kojom rečju ili rečenicom ispisanom na površini platna uputio učesnika u ovom događaju (možda igri?) na neophodni put saznanja i doživljaja." - Izvod iz teksta Jovana Despotovića