U vremenskom pregnuću slučajevi su brojivi i dramtični ( Stranac u vremenu – deo I, II, III), samo ukoliko katarzično pobuđuju duh i čula. Knjiga pesama Simetrija, spontano narušena je slučaj, uzbudljiva pobuda.
Darko Donevski, dovršeni liričar modernog prosedea, sugeriše i nasumično čitanje pesama, pri čemu je učinak uvek isti: prihvatanje, drhtanje u opoziciji i dilema „I gde sad kroz ovo staklo da izbacim otrov iz sebe“ ( Ispovest figure od merakome). Zastakljivanje stiha, štit od samog sebe, jedno od pesnikovih sklonosti, nepobitna je nužnost posvećenika čije drevno pokazanje beše reč u vatri i vatra o reči. U nedovršenosti pesme suverena i eruditna misao Darka Donevskog zamišlja svoju stihovnost, unutrašnji kontrapunkt. Sve dok u jezgrovitoj pojavnosti emocije ne počne igra predavanja, erotska, banalna i sakralna, koja nameće ljubav kao uslov za asmetriju golotinje, kentaurskog tipa (Fairplay). U tišini vasione, otvoreno intiman, nalazi svoju pesničku formulu, snagu i ranjivost, euforiju i malanholiju, ironiju ( Geometrija tela ).

Prekvalifikovani pesnik i astrofizičar hrabro menja poredak nametnutog, kolonizuje Novi svet, a Zemlju, metaforu u inverziji, demistifikuje ( Kopernikanska kriza ). Nekada plovilo horizonta, a sada rupa za poslednji klin ( O klinu pesma ) u međuvremenu postaje zaposednuti orvelovski okular, brižljivo čuvan u ustima čoveka. Da li je čovek dorastao tom zadatku? Pita se prost pitač a po svemu sudeći i njegov lični čitač.