Биографија
Катарина Вијатов је рођена 1995. године у Вршцу. Дипломирала је на друштвено-језичком смеру у гимназији Борислав Петров Браца у Вршцу. Основне и мастер студије сликарства завршила је на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Добрице Бисенића. Учесник је више колективних изложби. Живи и ради у Београду и Вршцу.
Изложбе:
2015. Годишња изложба Факултета ликовних уметности, Београд, Србија
2016. Ђура Јакшић, инспирација студентима ФЛУ, галерија Излози, Београд, Србија
2016. Колективна изложба графика у оквиру ФЕСТУМ-а, Београд, Србија
2016. 45. изложба цртежа и скулптура малог формата студената ФЛУ у Београду, галерија Дома омладине Београда, Београд, Србија
2016. Годишња изложба Факултета ликовних уметности, Београд, Србија
2017. 46. изложба цртежа и скулптура малог формата студената ФЛУ у Београду, галерија Дома омладине Београда, Београд, Србија
2017. Бијенале студентског цртежа, Београд, Србија
2017. Циркулирање, галерија Дома војске, Вршац, Србија
2017. Годишња изложба Факултета ликовних уметности, Београд, Србија
2018. 47. изложба цртежа и скулптура малог формата студената ФЛУ у Београду, галерија Дома омладине Београда, Београд, Србија
2018. Годишња изложба Факултета ликовних уметности, Београд, Србија
2018. Мозаик малог формата XIII, мала галерија УЛУПУДС-а, Београд, Србија
2018/2019.Београдски фестивал мозаика, Кућа легата, Београд, Србија
2019. Masterpieces, галерија У10, Београд, Србија
2019. 48. изложба цртежа и скулптура малог формата студената ФЛУ у Београду, галерија Дома омладине Београда, Београд, Србија
2019. Бијенале студентског цртежа, Београд, Србија
2019. Годишња изложба Факултета ликовних уметности, Београд, Србија
2024. Мозаик малог формата - избор, Галерија РТС, Београд, Србија
О раду
Дух човека је прапочетак сваког стварања. Он се мора свакодневно богатити и култивисати, а то се најбоље остварује у непрекидном дослуху са окружењем и природом.
Пре него што приступим раду, претходно мора доћи до смирења и равномерног дисања. Унутра мора да постоји јака жеља за стварањем, велики набој. Неопходно је набој пажљиво осмотрити и оценити његову снагу. Када је сагледавање успешно остварено, припремљену подлогу спуштам на под испред себе због добре прегледности и могућности слободнијег кретања. Посматрајући формат и природу подлоге којој се треба прилагодити у следећим корацима, бирам четку одговарајуће величине. Формат не сме да спутава ток потеза, нити би потез требало да склизне ван подлоге. Мора постојати склад и договор духа и тела, затим уметника и алата, као и материјала којим се служи.
Следи припрема боје, односно материје која ће послужити у поступку сликања. При раду на папиру и мањим форматима, користим најчешће црни туш. За црну акрилну боју одлучујем се када радим на већим форматима лесонита претходно премазаних белом бојом. Жеља ми је да са што мање средстава постигнем максимални резултат, те је отуда потекао мој одабир беле подлоге и црне боје којом ћу вући потез. Приликом припреме боје, потребно је промешати је пажљиво, понекад додати малу количину воде или је прилагодити онако како смо у претходној припреми освестили да ће се потез кретати. Некад је виталност нарочито компактна и захтева густу боју, док се другим приликама јавља као врло покретљива и захтева нешто већу количину воде у боји. Важно је упознати се са карактеристикама боје и припремити је тако да се њена најбоља својства очувају, како би се у раду остварио пун потенцијал.
Након што је боја припремљена, сипа се у посуду и умаче се четка, тако да се на њене длаке ухвати онолико боје, колико је неопходно у датом тренутку за извођење потеза. Затим се прилази подлози и последњи пут разматра могући пут потеза који следи. При том размишљању не смемо бити сувише крути и строги, као ни сувише распуштени и препуштени креативном жару. Морамо ухватити замисао, али не придржавати се ње искључиво. Неопходно је остварити сарадњу са спонтаношћу тренутка. Када осетимо да смо коначно спремни, спушта се четка на подлогу и повлачи потез. Приликом повлачења, потез не би требало силити нити кочити. Исто тако, погрешно је када услед велике жеље и нестрпљења рука и тело клизну брже од мисли. За повлачење потеза кључна ствар је усклађеност духа и тела и њихова присна сарадња. Тада делујемо тако што пуштамо потез, истовремено му дајући смернице, али и остављајући му онолико простора да тече, колико креативна енергија то захтева.
Када смо осетили да потез не изискује даље кретање, потребно је зауставити се – у зависности од разиграности или смирености духа то ћемо учинити жустро или
постепено – и одићи четку од подлоге. Тада је чин сликања завршен. Тој слици се не враћамо, не преправљамо је. Овакав приступ раду - једном и никад више – захтева одлучност и јасност израза. Уколико је креативни жар врло разбуктан и захтева додатно бележење, важно је при руци имати додатних припремљених подлога које ће омогућити рад у серијама. Серије од више примерака настају искључиво у јеку велике разиграности и жеље за стварањем. Могућности стварања у серијама су такве, да добијамо већи број потеза на више различитих формата. Потези кроје путању којом се остварује проток енергије и међусобна комуникација. Некад се догоди да се радови који су рађени у серијама могу ишчитавати искључиво и најбоље ако два или више формата одрађених у даху стоје један поред другог, где видимо ток развоја стања духа и међусобну потпору повучених потеза. Тада ишчитавање смисла и целине тече са једног формата на други, тако да нам око несметано клизи пратећи ритам потеза, усвајајући потпун утисак.
Рад у серијама омогућава уплив у процесуалност, која је веома важна у стваралаштву као простор за одвијање креативне енергије. Према сопственој стваралачкој енергији морамо бити флексибилни и оставити довољно простора да она продише и да се развија брзином којом је њој неопходно. Креативни набој није састављен искључиво од најплоднијих тренутака, већ је он заиста део једног већег процеса, те том процесу морамо бити привржени и одговорно приступати у сваком тренутку са максималном присутношћу. То ће нам омогућити да у сваком тренутку најпогодније делујемо, а кумулативним стварањем убираћемо најбоље плодове, када за то околности буду најпогодније. Тада ће стварање тећи гипко и неометано.
,,Постоји неколико видљивих периода у животу једне биљке; од тренутка кад семе падне у земљу и после проклија, она расте, листа, цвета, оцветава, замеће плод и дозрева, а негде тамо у зиму, она се цела враћа у земљу из које је поникла и у безобличје које јој је претходило. Од свега тога ми смо изабрали само тренутак цветања и сматрамо га јединим важним, управо главним циљем целог дугог процеса. Зар то није као кад би се једно људско биће зачело, родило, одрасло и умрло, само због неколико осмејака које би нам упутило у времену своје младости.“1
Како бисмо допрели до спонтаности унутарњих здања и токова, не смемо посустајати. Треба говорити о суштини ствари тако што ћемо свет апсолутно проживети и поистоветити са идејом коју желимо исказати. Само непрекидним кретањем духа напред и кумулирајућим искуством у ритмичном кретању живота можемо достићи и изразити оне недокучиве конструкције које се јављају на граници између рационалног и ирационалног, а опиру сваком појму.
Катарина Вијатов, мастер ликовни уметник-сликар
1 Иво Андрић, Знакови поред пута
