Katalog izdat povodom izložbe Vladimira Veličkovića u galeriji KC-a 2009. IMPRESUM Izdavač: Kulturni centar Vršac; Sterijina 62, 26300 Vršac; Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.; www.kulcentar.com;

Ovog utorka u KC razgovaraće se o uticaju koji emocije imaju na fizičko i mentalno zdravlje. Savremena nauka je potvrdila da emocije imaju veliki uticaj na zdravlje ljudi. Kada smo dugo pod uticajem negativnih emocija naše zdravstveno stanje se pogoršava. Kako dolazi do toga i kako možemo da sprečimo ove negativne posledice saznaćete ako nam se pridružite na radionici koju vodi Suzana Vemić, psihološkinja i Transakciona savetnica. Participacija za učešće je 300 dinara.

7. novembra 2012. U Kulturnom centru Vršac je otvorena međunarodna izložba „U čast umetnosti“, pod sloganom „Neverovatno – muzeji ponovo rade“. Dela potiču iz fundusa „Muzeja u senci“ kustosa Slavka Timotijevića koji je prvi put predstavljen u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu 2008. godine. Na izložbi je predstavljeno preko pedeset radova trideset umetnika koji su svojim delovanjem obeležili period od ’60-tih do gotovo današnjih dana.
Na izložbi su predstavljena dela M. Abramović, Art&Language-a, Anonimnog umetnika, S. Apostolovića, N. Bračića, A. Cvetkovića, R. Damnjanovića Damnjana, B. Dimitrijevića, Ž. Grozdanića, Zdravka Santrača, Zvonimira Santrača,S. Đ. Marinkovića, R. Todosijevića, grupa Ekipa A3, grupe Dei Leči, V. Delimar, Franca B, D. Ilića, J. Knifer, M. Jeličića, D. Petrovića, M. Pavlovića, Z. Popovića, V. Radovanovića, I. Ratkovića, M. Savića, I. Šoškića, S. Travanova i Z. Di Leonea.

Autor izložbe Slavko Timotijević veoma svesno koncentruje eksponate oko čuvenog Santračevog Balkanskog Voza (sudbine), 1994. koji se po mnogim istoričarima umetnosti svrstava u veoma značajna dela yu/exyu umetnosti. Koncepcijski, čini se da je Balkanski voz na taj način centralna tačka, u ovom slučaju fotografija, na koju je moguće ubaciti sva „upakovana“ dela Od posebnog naučnog značaja (A. Cvetković), sve čuvene fotografije hepeninga grupe Ekipa A3 Crni reflektor iz 1972. ili Oranje iz 1973. u Istočnom Berlinu, zatim čarobni četvorougao Bračić/Todosijević - Dimitrijević /Trbuljak ( Dipticus Posthistoricus, Anonimni umetnik)... Slobodno je da se krećemo Sa leve na desnu stranu i Sa desne na levu stranu (R. Todosijević), ipak nećemo stići dalje od tovara Balkanskog voza (sudbine). Impresivna kompozicija Santračevog (pa i našeg) voza, očigledno poseduje moć da „diriguje“ zadatim prostorom, nemilosrdno usisavajući poletne ’60-te, burne ’70-te, zlatne ’80-te i gorke ’90-te. Na taj način dugačka ekspozcija je u mogućnosti da se protegne od sveprisutnog taloga fašističkih znakova koji se kriju iza nekih novih/starih vrednosti (уни Кредит Постoји, Z. di Leone) preko pitanja koliko ćemo biti dovoljno glupi (ne/pametni) da se „okačimo“ o već nam poznate „čiviluke-kuke“: Predmet nepoznate namene iz bronzanog doba (N. Bračić, 1982-95) do lavirinta današnjih dana (Tema za Arijadnu, A. Cvetković, 2000-2009).
Neminovno, dela koja se pojavljuju u okviru izložbe „Neverovatno – muzeji ponovo rade“ ukazuju na interakciju između umetnika sa jedne strane i društveno-ekonomsko-političkog miljea sa druge. Takav odnos, gde umetnik predstavlja i govori univerzalnim jezikom pojedinca svakako ukazuje na ni malo zahvalan položaj u kome se našao: post-socijalistička tranzicija u kome je pitanje lične egzistencije određeno kapitalističkim merilima. Naravno, tu se gomilaju sasvim opravdana pitanja (Naprava za crtanje, D. Ilić, 1980), ali odgovori se gube u efemernim spaktaklima sada već ukorenjenog balkanskog kapitalizma. Kapitalistički moćnici u obliku fino i skupo odevenih sprip-junaka mole se sami sebi (svrstavajući se u dugi red kvazi svevišnjih) sa bezbroj svevidećih očiju i jednim jedinim ustima „istine“ koja kazuju samo jednu ne/istinu (Molitva, S.Đ. Marković)
Međutim, istina je da je teško i nezahvalno samo prebacivati događaje u činjenice i od takvih činjenica praviti crno-bele/loše-dobre istorijske mozaike. Alegorija o NOB-i (Ž. Grozdanić, 2012) na najdirektniji način potvrđuje predhodnu konstataciju. U pitanju su gipsani modeli narodnih (stvarnih) heroja koji su nakon 1944. vršili zločine koji još uvek nisu rasvetljeni. Tako se za romantizovanom NOB-om još uvek, osim crne i bele ne/boje „lenjo“ vuku i ostale boje koje će, možda u neko skorije vreme, nametnuti neku novu senku koja, nadamo se, neće ostati samo u okvirima fundusa „Muzeja u senci“.
Izložba u Vršcu pokazuje da je socijalno angažovana umetnost, uz odsustvo bilo kakve estetike, i ako je ima stešnjena je karikama i presama socijalizma, a potom i kapitalizma, u stanju da prozbori, „progunđa“ o ne/mogućim i ne/verovatnim odgovorima na protekle decenije. Na nama je da ih protumačimo.

Dragičević Slađana
istoričarka umetnosti

Kulturni centar Vršac u saradnji sa Austrijskim kulturnim forumom predstavlja dokumentarnu putujuću izložbu povodom 150 godina od rođenja Gustava Kimta

Ove godine bi jedan od najvećih austrijskih slikara, Gustav Klimt (1862–1918), proslavio 150. rođendan. Njegove slike se s pravom smatraju oličenjem duha optimizma koji je obeležio rađanje doba moderne. Oko 1900. godine Beč je kao magnet privlačio visoku kulturu svih umetničkih disciplina. Uzbudljiva i pionirska otkrića nastajala su u svetu književnosti, likovnim umetnostima, arhitekturi i muzici, sa intenzitetom kome nije bilo ravnog. Godine 1910. Beč je imao 2 miliona stanovnika, što ga je činilo petim najvećim gradom na svetu. Nesumnjivo, bio je duhovna prestonica tadašnje Evrope. U delu Gustava Klimta ogledaju se umetnička i naučna dostignuća koja su obeležila to vreme. Kroz njegove radove možemo pratiti razvoj umetnosti od “Ringštrase” perioda do početaka apstraktnog slikarstva. Njegov kreativni doprinos i stil koji je razvio, utabali su put njegovim mlađim savremenicima, Egonu Šileu i Oskaru Kokoški. Rad Gustava Klimta i njegovih savremenika, pripadnika Bečke secesije i grupe umetnika u okviru “Wiener Werkstätte” u mnogome su doprineli izgledu grada Beča kakav je danas. Izložba se sastoji od 15 panela koji kroz tekst i reprodukcije umetničkih dela i fotografija prate ključne faze Klimtovog života i stvaralaštva. Kustos izložbe je mr Sandra Tretter, a grafički dizajn potpisuje Manfred Thumberger.

IZLOŽBA JE OTVORENA DO 29.11.2012.

Dugo očekivani koncert na Vegenštajnovim orguljama u popularnoj Katedrali u Vršcu se bliži. Subota 17.novembar, je dana kada će vršačka publika imati priliku da ponovo uživa u zvuku ovog predivnog instumenta a u izvođenju mr Janka Siroma. Zbog alarmantno lošeg stanja u kojem se orgulje nalaze " Prijatelji vršačkih orgulja"  i KC organizuju niz koncerata kojima žele skrenuti pažnju na ovaj problem. Koncertom pod sloganom "spasimo vršačke orgulje"  obeležava se stogodišnjica Vegenštajnovih orgulja. Ulaz je slobodna.

Program koncerta:

• Sigfrid Karg-Elert (1877-1933): Nun danket alle Gott Op. 65, No. 59
• Johann Sebastian Bach (1685-1750): Choralvorspiele: O Mensch bewein deine Sünde gross
• Josef Rheinberger (1839-1901): Preludium, Idylle Op.165
• Franz Schmidt (1874-1939): Preludium Halleluja in D dur
• Franz Schmidt (1874-1939): Kleine Choralvorspiele: O Ewigkeit du Donnerwort; Nun danket alle Gott; O wie selig seid ihr doch, ihr Frommen.
• Flor Peeters (1903-1986): Suita Modale.

mr Janko Siroma

Janko Siroma je nastupao na brojnim koncertima u Srbiji i inostranstvu. U domovini je organizovao niz koncerata po crkvama u Vojvodini, na kojima je orgulje prvi put predstavio kao koncerni istrument (Kovačica, Padina, Selenča, Stara Pazova, Hajdučica, Janošik, Bački Petrovac, Beograd itd.). U inostranstvu je nastupao u sklopu studija u Slovačkoj (Bratislava, Žilina, Kremnica, Trenčin), Češkoj (Brno, Opava, Predklašteři) i u Rumuniji (Nadlac). Godine 2009. usavršava se u Nemačkoj na HMT u Lajpcigu, kod poznatih profesora Holhera Gheringa i Stefana Engelsa. Za vreme studija u Lajpcigu i Drezdenu je imao priliku da upozna instrumente poznatih orguljarskih radionica, kao što su Silbermman, Jehmlih, Sauer itd., kao i da koncertira na njima. Svoj muzički talenat je usavršavao kod poznatih majstora kao što su Martin Sander (Nemačka), Jon Laukvik (Norveška), Luca Scandaly (Italija), Johann Bossert (Nemačka), Jan Gembalsky (Poljska), Susan Landale (Francuska), Jaroslav Tuma (Češka) i Christoph Mantoun (Francuska).

Trenutno, živi i radi u Češkoj, kao orguljaš katedrale sv. Jakoba u Brnu.

Kulturni centar Vršac do kraja godine, u želji da najmlađoj publici zimske mesece učini što zanimljivijim, organizuje niz programa namenjenih mališanima. Predstava „Priručnik za zaljubljivanje“ je samo jedna unizu koje će biti prikazane u istom terminu subotom u tačno u 12. Predstava u kojoj su glavni akteri Cuca i Šaca prikazuje Šacu (klovna) koji je odlučio da se zaljubi uz pomoć priručnika, čija uputstva slepo sledi. Cuca je jedna dama iz grada koja čeka svog « princa iz bajke » , a koja se nekim slučajem našla na Šacinoj audiciji za zaljubljivanje...  U predstavi igraju Aleksandra Cucić i Osman Ahmed.

Arheolozi su u blizini sela Sveštari, u Bugarskoj, iskopali veliki broj dragocenosti, među kojima i zlatnu krunu sa motivima životinja i skulpturu konjske glave. Istoričari smatraju ovo značajnim otkrićem jer se smatra da su predmeti korišćeni u ritualu sahrane vladara Kotela, tasta Filipa II Makedonskog koji je otac Aleksandra Makedonskog. Stručnjaci kažu da je nakit pripadao tasta Filipa II Makedonskog, oca Aleksandra Makedonskog Prema rečima arheologa, kamena grobnica u kojoj su nađeni predmeti datira s kraja 4. veka pre nove ere, a pripadala je Tračanima koji su dolazili u kontakt sa starim Grcima. Među iskopinama su i zlatni prsten, 44 figure žene i 100 zlatnih dugmadi.

- Iz onoga što so do sada saznali, ova grobnica bi mogla da bude povezana sa prvim poznatim vladarem Kotelom - rekla je Gergova, istraživač tračke kulture na Univerzitetu u Sofiji.

Ona je dodala da se čini da su predmeti bili umotani u tkaninu čiji su ostaci pronađeni u okolini. Tkanina je najverovatnije služila za ritualno sahranjivanje, a Gergova očekuje da će daljim kopanjem naći veliku grobnicu u kojoj je bio sahranjen vladar Kotela.

Tračani su billi narod koji je još od 4000. godine pre nove ere naseljavao prostor današnje Rumunije, Bugarske, severne Grčke i evropskog dela Turske. Živeli su na obodima Grčke i Rimske imperije i tako su se često mešali, ali i sukobili sa ovim kulturama sve dok ih Rim nije osvojio oko 45 godine nove ere.

Sinoć je u Kulturnom centru Vršac otvorena izložba Muzej u senci, u produkciji istoričara umetnosti Slavka Timotijevića. Na otvaranju, pred brojnim poštovaocima moderne umetnosti govorili, direktorka Kulturnog centra Vršac Nada Grozdanić i autor postavke Slavko Timotijević. Prema rečima autora postavke na izložbi je predstavljeno preko 50 radova 30 umetnika koji su svojimkreativnimdelovanjem obeležili umetničku scenu u protekle četiri decenije.Izložbu možete pogledati do 17.11.2012. u Galeriji KC-a. U okviru Muzeja senki izložena su dela autora poput Ilije Šoškića, Srđana Đileta Markovića, Zvonimira Santrača, Živka Grozdanića Grere, Ivana Ratkovića, Dragana Ilića, Brace Dimitrijevića i drugih značajnih predstavnika savremene likovne scene.

Najnoviji roman Umberta Eka je uspešno podražavanje romana-feljtona, žanra koji je u drugoj polovini XIX veka osvajao publiku, a čiji su izraziti predstavnici bili francuski pisci Pol Feval („Lagarder“, poznatiji i kao „Vitez-grbonja“), zatim Aleksandar Dima sa mnoštvom svojih romana, ali i manje poznati Rafael Sabatini sa delom „Skaramuš“. Majstor parafraze i, posle Borhesa, verovatno najbolji predstavnik korišćenja književnog nasleđa, slavni Italijan nas ni ovoga puta ne izneverava kao čitaoce: vrhunskim spojem erudicije i literature, njegov roman ispisan u prvom licu jednine, sa sporadičnim piščevim pojašnjenjima, vrti se kao kakav vešti prozni karusel u svega tri-četiri godine „za svet presudne“ (1895.-1897.) rugajući se, najpre i iznad svega, tzv. „teorijama zavere“, a, nadasve, svakoj vrsti šovinizma i tobože zabrinutosti za sudbinu sveta od „jevrejke zavere“. Radnja romana je, pretežno, smeštena u Pariz sa izletima u Italiju i Siciliju. Glavni junak Simon Simonini, falsifikator bez premca i špijun, izmišljen je, ali svi ostali – nisu. Njihovi antisemitski stavovi su, kako i sam autor kaže na kraju dela, bili stvarni, koliko i ljudi koji su ih izrekli. Kruna raznih Simoninijevih postavljenih mreža, zamki i pripremanja atentata, prethodno začinjenim falsifikatima – a sve po nalogu vlade –su famozni Protokoli sionskih mudraca. On ih piše/izmišlja i na proveru pretpostavljenima daje, i to onako kako koje poglavlje sa većom ili manjom dozom antisemitizma dovrši, t.j. dosoli. Taj se antijudaizam odslikava u likovima „zlih Jevreja“ koje se sastaju na Praškom groblju, prastaroj jevrejskoj nekropoli i koji – da ne citiram - jasno pretpostavljaju svoju nadrasu svima ostalim (nižim) bićima, gojevima, jer su oni, Jevreji,budući gospodari sveta, a svi su ostali bili/biće njihovi robovi... (Liči li vam ovaj program na još nečiji, ne tako davni?). Autor se, zapravo, na njemu svojstven način, podsmeva svim mitovima/mistifikacijama i famama oko takvih tema i predmeta - ranije u Baudolinu sa Svetim Gralom, pa masonima i „stepenima“ istih u Fukoovom platnu, pa i u začetku, sa „knjigom koja ubija“ u proslavljenom Imenu ruže ... Lucidno govori i nečemu nelucidnom – ljudskoj gluposti.

Interesantna je tehnika pisanja koju je Eko ovoga puta primenio: ne samo da se poslužio kombinacijom, zapravo smenom pripovedanja jedne šizofrene ličnosti kakva je Simonini, te u jednom poglavlju to on, glavni pripovedač Simon Simonini, a drugi put Dala Pikola, sveštenik koji „se suprotstavlja zločinima njegovog prethodnika“, već je ubacio, uključujući i sebe kao pisca, tzv.objektivnog pripovedača, različit font kojima ovaj ili onaj govori. Povrh svega, kao pomenuti majstor parafraze, Eko je začinio roman ilustracijama tipičnim za romane-feljtone onoga doba. Na stranicama nam se, dakle, smeše koliko ozbiljne, toliko i karikaturalne slike situacija ili likova iz dela, a ispod svake je doslovan citat sa jedne od stranica romana.
Iako je tehnika smenjivanja stanja svesti primenjena tehnikom „heftalice“, t.j. od – do (poglavlja do poglavlja),gde mu se može zameriti da, takvo, deluje u psihologizaciji likova gotovo mehaničko, previše „presečeno“, pa i previše ritmično, kao kakvo kucanje preciznošću satnog mehanizma, ovo delo zavređuje veliku pažnju svih čitaoca, a ne samo ljubitelja Umberta Eka, ako ništa drugo a ono zbog rušenja raznih predrasuda koje, pre ili kasnije, koštaju svet tolikih žrtava.

Priredio: Živojin Petrović

SHADOW MUSEUM - MUZEJ U SENCI je velki kustoski projekat istoričara umetnosti Slavka Timotijevića. U ovoj zbirci naći će se i neka, nama dobro poznata imena, poput Živka Grozdanića i Zvonimira Santrača. Još jednom se potvrđuje da vršačka umetnička scena zauzima važno mesto na srbijanskoj, ali i ex yu mapi savremenih umetničkih zbivanja.

O MUZEJU U SENCI

Muzej u senci je osnovan u vreme ne-rada, odnosno prestanka rada dva značajna beogradska muzeja (zbog izuzretno usporenih rekonstrukcija) sa namerom da se nastala praznina ispuni sadržajima nedostupnim javnosti. Prvo predstavljanje Muzeja izvedeno je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine koji je i pored izuzetno niskog budžeta uspevao da razvije značajnu programsku aktivnost. Postavka radova iz fundusa Muzeja u senci pokazala je da postoje čitavi periodi i discipline savremene umetnost koji do sada nisu istraženi, a radovi iz tih perioda niti su u vizuri zvaničnih muzejskih kolekcija. Zato ova izložba ima dvostruki cilj: Sa jedne strane želi se pokazati građanstvu Vršca izuzetna produkcija savremenih umetnika u izložbenoj organizaciji koja se može pokazati svuda u svetu čime želimo i da ukažemo na značaj Vršca kao kulturnog središta regiona i budućeg muzeja-grada. Sa druge strane ovo je prilika da se uputi apel za osnivanje novih muzeja i otvaranje novih muzejskih prostora. Stanovišta smo da je umetnost, kultura generalno, najjeftiniji način formiranja kvalitetne zajednice a ujedno i najtrajniji oblik kvalitetne promocije i uspostavljanja trajnog mosta sa susedima. Istovremeno, umetnost, generalno kultura su osnov konstituisanja identiteta jednog grada, nacije, regiona. Inostrani umetnici u muzejskoj zbirci dokaz su otvorenosti prema svetu.

Slavko Timotijević